Svet je na ivici ozbiljne energetske krize, a ono što je činjenica je da fosilnih goriva neće biti zauvek na raspolaganju. Čovečanstvo će se naći pred teškim izborima kada budemo povadili iz zemlje sve što možemo da sagorimo.
Naravno, solucije postoje u vidu solarne energije, energije vetra, kao i one geotermalne. Ipak, one same po sebi teško da mogu da zadovolje potrebe čovečanstva, bar ne uz tehnologiju koju trenutno posedujemo. Šta se onda nameće kao validna solucija? Odgovor je – nuklearna energija.
Ipak, isto tako je činjenica da ljudima manje prija takva ideja još od katastrofe u Černobilu i incidenta na ostrvu Tri Milje. Ipak, bez obzira što je izvesna doza straha prisutna kada je o nuklearnim elektranama reč, realno nema razloga za to.
U međuvremenu, nuklearne elektrane su značajno unapređene u bezbednosnom smislu. Ako izuzmemo nesreće prouzrokovane nepredvidivim zemljotresima, nije bilo značajnijih incidenata vrednih pomena. Štaviše, imamo poprilično više opcija kada je u pitanju izgradnja nuklearnih reaktora, nego što je to bio slučaj pre 40 godina.
Decenijama unazad, jedina praktična upotreba nuklearne energije je dolazila iz fisije. Bilo da se radi o ostrvu Tri Milje, Černobilu ili nekom drugom komercijalnom reaktoru napravljenom od pedesetih godina do danas, fisija je vodeći princip. Međutim, intenzivno se radi na nuklearnoj fuziji.
Zahvaljujući National Ignition Facilityju u Kaliforniji, naučnici su postigli nešto što je poznato kao „naučna rentabilnost“. Tačka u kojoj reakcija nuklearne fuzije daje više energije nego što je uloženo da bi se stvorila reakcija. S tehnologijom o kojoj smo nekada mogli samo da maštamo, a koja će nam uskoro biti na raspolaganju, ljudska rasa neće imati mnogo dilema u vezi sa svojom energetskom budućnošću.
Budući da smo od bilo kakve praktične primene po pitanju nuklearne fuzije udaljeni najmanje jednu deceniju, jasno je da je modernizacija fisionih reaktora prioritet, bar u bliskoj budućnosti. Naravno, ovde je neophodna svojevrsna edukacija stanovništva, prvenstveno da bi mu se odagnao strah od nuklearne energije, jer se moderni reaktori veoma razlikuju od onog iz Černobila.
Na prvom mestu, samo su dva reaktora RBMK serije (onaj što je eksplodirao u Černobilu) napravljena od nesrećnog jutra 26. aprila 1986. Jedan je Ignalina-2 u Litvaniji, a drugi je u nuklearki u Smolensku u Rusiji. Nijedno od ova dva postrojenja nije doživelo nuklearni slom.
Savremeni zapadni lakovodni neutronski reaktori (LWR) nemaju iste bezbednosne sisteme isključivanja, koje su sovjetski RBMK reaktori koristili za zamenu šipki nuklearnog goriva bez isključivanja reaktora. Na taj način se praktično eliminiše opasnost od nesreća izazvanih ljudskom greškom tokom dopunjavanja goriva, kao što se desilo u Černobilu. Iako ovo smanjuje izlaznu snagu LWR-a tokom zamene gorivnih šipki, rezultat je reaktor s vrlo malim šansama da se rastopi i da stvari izmaknu kontroli.
Čak četiri generacija fisionih nuklearnih reaktora su projektovane širom sveta od pedesetih godina, ako se računaju moderniji gen-III+ reaktori, koji su nedavno konstruisani. Fisioni reaktori su prilično raznoliki, tako da bi tome trebalo posvetiti čitav jedan članak, bilo da se radi o opcijama nuklearnog goriva, vrstama materijala za moderatore ili principima rada.
Što se nuklearne fuzije tiče, najčuveniji (eksperimentalni) reaktor je u Tokamak stilu. Upravo jedan takav je National Ignigiton Facility iskoristio da dostigne faktor „naučne rentabilnosti“ od 1,5, u decembru 2022., o čemu smo već pisali. Tokamak je takođe držao rekord za najveću količinu energije generisanu uz pomoć fuzione reakcije, i to od 59 megadžula u Joint European Torus (JET) laboratoriji u Oksfordširu, u Velikoj Britaniji.
Čak i neafirmisani fuzioni reaktori kao što je Trenta šeste generacije, kompanije Helion Energy, još uvek uspevaju da dokažu da je visokoenergetska nuklearna fuzija u malim okvirima zaista moguća. Oni su reakciju postigli uz pomoć formiranja dva prstena visokonaponske plazme i njihovim sudaranjem, bez potrebe za vodenim oblogama pod visokim pritiskom za generisanje pare, kao što je slučaj s Tokamak fuzionim reaktorima, ali i brojnim fisionim solucijama.
Budući Helionov Polaris reaktor sedme generacije, koristiće sistem hvatanja električne energije putem optičkih vlakana, da bi definitivno dokazao koliko energije može da generiše ovaj novi oblik fuzione reakcije. Bez dileme, ovo će biti najuzbudljiviji napredak u oblasti nuklearne fuzije, nakon ostvarivanja naučne rentabilnosti.
S toliko različitih varijeteta nuklearnih reaktora koje treba pokriti, ono što je na kraju krajeva značajno za nas je činjenica da je propaganda značajno promenila perspektivu čovečanstva o nuklearnoj energiji tokom godina. Mišljenje da bi njena široka upotreba dovela do neizbežne katastrofe, iako još uvek rašireno, polako se gubi u moru tehnoloških inovacija.
Naravno, ne treba kriviti ljude koji žive blizu nuklearnih reaktora zato što se osećaju nespokojno, ali treba imati u vidu da ljudska populacija često postoji i blizu rafinerija nafte, petrohemijskih elektrana, benzinskih stanica, visokofrekventnih saobraćajnica… Imajući sve to na umu, nameće se da bi trebalo da promenimo svoje stavove prema nuklearnoj energiji. Kao što smo spomenuli, nafta, ugalj i gas nam neće večno biti na raspolaganju, a održiva alternativa je ono što jedino može da spasi svet. Naravno, ključno u svemu je prepoznati propagandu.
Priredio: Pavle Barta
izvor: AutoEvolution
