Pripremili smo za vas jedan putopis, koji oslikava neko prošlo vreme i avanture koje su se tad dešavale.
Naš član foruma pod nadimkom Štampar, otišao je svojom Laverdom sada već davne 1983. godine, da obavi servis u Italiji, a potom je produžio za Nemačku. Budući da je posetio fabriku Laverda, putopisu je dao ime “Jeste li bili kad u fabrici motocikala?”. Uživajte u ovom zaista zanimljivom putopisu i nadamo se da će vam se dopasti.
Jeste li bili kad u fabrici motocikala?
…ja jesam, doduše pre trideset godina al’ ipak….
Kome bi moglo biti zanimljivo putovanje koje se desilo pre trideset godina? “Možda to doprinese spoznaji kako smo nekada izgledali, šta smo vozili i gde smo putovali” kako reče mudri (i matori) Dane Deda. Njegova tema ”Nostalgija iz prošlog veka” mi je probudila mnoge lepe uspomene i sećanja na putovanja motociklom koja sam nekada preduzimao. Osim češćih tura uglavnom ka Nemačkoj/Holandiji, jednom prilikom sam obišao i fabriku motocikala u Italiji.
Moja ćerkica (ljubi je tata) je vrlo radoznala i rado pretura po mojim knjigama i časopisima, pa je tako jedan dan iskopala album s fotografijama koji ni ja dugo nisam video. Ona je možda i razlog što se u jesen svog života mnogo manje vozam, a više vremena provodim s njom kao svaki brižni roditelj.
Postavlja pitanja poput ”šta je ovo na slici?” ili ”ko je ova teta?” i “gde si ti tata sve bio?”. Možda me je to najviše i podstaklo na pisanje.
Gledajući fotografije prisećam se koječega što je moj objektiv ovekoveči. “E, to je sine bilo kad je tata bio mlad pa se vozao kojekuda…”, pričam detetu šta je šta na slikama. Između listova albuma nađoh papir s itinererom i putopisom? Da, da, putopisom. Od svih putovanja jedino je ovo opisano i ovekovečeno na papiru, a i to se desilo zahvaljujući pukom slučaju.
Sećam se svega kao da je bilo danas, ponosan sam na svoje pamćenje; 1986. godine se u Banji Koviljači održao ”susret grafičara Jugoslavije”, a u pozne sate jedne noći, nabauljah u jednu birtiju gde je odsedalo neko veselo društvance, raspališe po ”gemištu” pa se upoznasmo.
Slovenci iz “ČGP Dela” koje je izdavalo čuveni “Auto Magazin”.
Pitao sam ko su od njih Mitja Gustinčič i Marjan Zaplatil, čije sam tekstove čitao i fotografije gledao. Pisali su i o motociklima. Nisu došli s njima, šteta. Ispostavilo se da je jedan od ovih veseljaka direktor glavom i bradom, koji mi je poklonio značkicu “ČGP Dela”. Popričasmo o svemu i svačemu pa i o motociklima i putovanjima, a on me nagovori da napišem kakav putopis i pošaljem njima, objaviće ga. “Zaginusmo” te noći do duboko u flaše ”Banatskog rizlinga”, a dođosmo do jednoglasnog zaključka da je ”Laški rizling” bolji za gemišt.
Tako sam ja napisao svoj putopis 1986., ali ga nisam poslao. Znao sam da ga ne bi niko štampao u svojim novinama, em je predugačak em sam okrpio i državu. Ma nisam je okrpio nego samo opisao ono što sam video, reči su tada bile opasne pa i kad istinu kazuju a ja ne mogu da ćutim. Sad mi je simpatično da čitam šta sam onda napisao, taj tekst obiluje preciznim podacima pa se može iskoristiti kao osnova za ono što možete pročitati ovde. Nije to samo putopis, to je pomalo i slika jednog vremena, ne tako davnog, a ipak o njemu mnogi imaju pogrešnu predstavu ”možda doprinese spoznaji”,(Dane je suvi genije).
Nije lako napisati bilo šta pa ni putopis, najobičniji putopis. Kažu doduše i da se jedan od onih naših Nobelovaca znao da se muči prilikom pisanja. Po dva sata mu je trebalo da sastavi jednu prilično jednostavnu rečenicu (pričala njegova sobarica), a ja nikada ništa nisam ni napisao osim nekih suvoparnih tehnoloških upustava ili tehničkih objašnjenja. Pokušaću da nešto ne izostavim i da koliko-toliko bude zanimljivo za čitanje. Mlađani Miloshenda s kojim ponekad popijem kafu podržao je ideju.
Elem, leta Gospodnjeg 1983. vozio sam Laverdu 500, današnjem mlađem bajkeru nepoznat motocikl kao i firma. Dvocilindraš vazdušno hlađen sa dve bregaste u glavi i četiri ventila po cilindru, veoma jednostavan agregat s vrlo naprednim, perfektnim šestostepenim menjačem, DelOrto karburatorima, Boschovom elektronikom, tri Brembo gusana diska, Marcochi ogibljenjem, Pireli Mandrak gumama, s oko 45 ks, mogao je da se potera i preko 180 km/h (0-100 km/h za 6 sekundi). Umeren potrošač, sportskog izgleda, čistokrvni “Italijan” odličnih voznih svojstava, najlakši i najbrži u svojoj klasi (180 kilograma) među serijskim motociklima toga vremena.
Laverda i BMW su prvi motocikli koji su ovde uopšte i mogli da se kupe od 1981. godine izuzimajući Jawu, MZ i Tomos. Tako sam ja 1982. postao vlasnik motocikla koji je bio najskromniji u ponudi. Bila je to ipak papreno skupa igračka, skoro kao Golf 1.
Sećam se da sam za vrednost takvog motorića mogao da kupim kućicu s 4 ara placa u Banji Koviljači. BMW-a nisam ni gledao, cena mu je bila vrtoglavo visoka, a uzgred sam i naklonjeniji italijanskim motociklima.
Kada vidim kako se u današnje vreme ljudi cenjkaju oko nekog motocikla makar i 20 godina starog, dođe mi da kažem ”jel’ znate vi deco KOLIKO je TO koštalo nekad”? A nije ni moglo da se kupi, što je povećavalo cenu mnogostruko. U ono vreme ako si hteo da vidiš japanski motocikl ideš u Beograd pa se nacrtaš u ”Zlatnom papagaju” (kafić u Nušićevoj) ili na Ušću, tu će naići kakav ”Japanac” uvezen na tuđu uvoznu dozvolu ili na stranog studenta(PR), retkost i to velika, a skupo nezamislivo.
Te 1982. godine sam odmah po kupovini i registraciji otputovao u ”zapadni beli svet”…bilo mnogo lepo putovanjce, motorić nov novcijat, a ja mlad i neumoran. Te sam sezone prešao mnoge kilometre.
Međutim, već na kraju te godine vidim da mi zadnja guma pokazuje znake istrošenosti. Biće zrela za zamenu usred sezone koliko god je budem pazio, nova se nema gde kupiti, jedino preko uvoznika-predstavnika (SlovenijaAvto), a to će potrajati i koštaće dok oni meni daju predračun, dok ja njima uplatim, dok oni meni to pošalju. Osim toga, ne bi bilo loše ni uraditi servis, prekontrolisati zazor na ventilima, zameniti ulje, kočne pločice.
To je onda bilo teško napraviti u SFRJ. Ulje nema gde da se kupi, dućan koji bi tako nešto prodavao nije postojao, čak ni u ono doba mnogo hvaljeni Castrol GTX2 nema nigde, a tek neki tamo Total Bol d’Or. Dva servisa su u Ljubljani, a njima se valja najaviti unapred i zakazati, oni takođe delove nemaju, a što ne bih skoknuo do Italije?
Tamo ću i gumu da zamenim, biće jeftinije. Jedna mi misao sinu u glavi. Gledam kartu, fabrika Laverda se nalazi u Breganceu (blizu Vićence), a to nije daleko od Trsta! Što da ne odem do tamo, a odatle ću posle dalje u beli svet? Uz pomoć razno raznih auto-karti (i kurvimetra) izračunao sam i kilometre koje ću da pređem, bila bi to fina vožnjica od 4-5.000 kilometara i to po odličnim putevima!
Ne, nisam mislio da bih se u fabrici mogao ”ogrebati” za nešto, ali bar ću da vidim fabriku motocikala, što do tada nisam imao prilike, možda imaju i servis u sklopu fabrike? Lepo ću i da se provozam, a u Italiju dalje od Trsta nisam do tada išao.
Plan putovanja se jasno uobličio, da se to krene, mladost pusta, sve se može i sve se hoće odmah.
Valjalo je obezbediti neke novce za sve što sam zamislio. Treba pogolema svotica, a platica mala. Uz sve one priče koje se sada pričaju o basnoslovnim platama ondašnje nam države, a koje su daleko od realnog, sećam se da mi je punih 6 meseci trebalo da skupim skromnih 800 DM odričući se gotovo svega.
Platica u firmi plus moje ”privatno” rmbačenje i opet nije dovoljno. Pozajmio sam jednu hiljadicu koju ću idućih 6 meseci vraćati, s toliko para sam mogao kupiti ”fiću” u solidnom stanju, što je većini populacije bila pusta želja. Hebeš fiću, ‘oću da vozam motocikl i da živim dok sam mlad, dok slast života ne počne u gorčinu da se pretvara, a slatko je sve dok si mlad, mladom čoveku sve pristaje.
Kako se živelo onda? Pa ja sam se uglavnom prepuštao osećanjima.., osećanja su veoma bitna u životu i njima se treba rukovoditi! Tako je nekako i mudri Zigmund zapisao. Eto recimo kada god bi mi zapala za oko neka devojka, obavezno bih joj rekao da ja ”osećam da mi treba da se upoznamo, zbližimo, vozamo, zabavljamo, itd.” Mnoge bi se nasmejale i rekle da osećaju isto to. Naravno, bilo je i onih koje to nisu osećale.
To su sigurno bile neke nerazumne cure koje se nisu rukovodile osećanjima, nisu shvatale da sam mogao biti njihov u svakom trenutku. Šteta za njih, nisu znale šta propuštaju. Sve više sam sklon da poverujem da je tada životni moto meni i nekim mojim drugarima bio ”daj Bože pi’ke i pogače vruće”, hmmm i neki motocikl. Tako su prolazili dani, meseci,godine i mladost pusta. Osećao sam da volim i škembiće, kiseliji špricer, a bogami i jaču rakiju.
Mlad organizam, a prihodi niski, treba živeti. Rintaj u fabrici, šljakaj kod kuće. Vrište moje 23 godine (”hijena iz gaća viče-Mićo puštaj”), treba se vozati al’ treba malo i u kafanu, malo (više) s devojkama. Bilo je to vreme kada devojke nisu depilirale ili brijale dlačice sa svojih nebeskih tela, sumnjiva bi bila ona koja nema dlačice, ZAŠTO ih nema? Za SIDU se nije još ni znalo al’ su zato vrebale druge pošasti (svaki apotekar onoga vremena je umeo da sačini ”čudotvornu živinu mast” protiv stidnih vašiju.
Voleo sam devojci koju vidim obnaženu da kažem da je ”prava pravcata dlakava balkanska ženka” čupnuvši joj pri tome kakvu dlačicu, ona bi meni obično rekla da sam ”skotina, morončina i majmunčina”…” ali draga, ti voliš svog majmunčinu, seti se da ti je nabavio bočicu acetona”… acetona nije bilo da se kupi ni za lek, a ja uspešno i na radost ženskog dela populacije nabavljao etil-acetat, mogao je umesto acetona da se upotrebi.
Druženje i zabavljanje s devojkama nije iziskivalo neke novce i nije ličilo na ovo što danas gledam, bili smo generacija stasavala jedući ”’leba i masti”, vrlo skromni iliti siromašni i nije nam trebalo mnogo da budemo srećni. Prepuštali smo se ”sirotinjskoj zabavi” jer ne košta ništa, a za te pare nema lepše. Osim toga, TV program se završavao u 23h, a u kafanama je fajront bio u 22h, onima sa muzikom u 24h (subotom do 01h). Za video rekorder smo svi čuli i videli, ali ga niko nije imao, u opticaju su masovno bili i c/b televizori, kolor TV je koštao godinu-dve dana rada. Devojke su izlazile uveče, ali bi do ponoći uglavnom morale biti kući, neke i ranije.
Ako subotom uveče nisi izašao u čuveni ”Kur salon” u Banji Koviljači, onda nisi nigde ni bio i propao ti je vikend, tamo ideš da vidiš i budeš viđen.
Ponekad mi se ipak činilo da sam samo jadni, siroti, nezaštićeni i iskorišćeni muškarac u moru zavodnica koje imaju samo jedan cilj (bar sam ja tako mislio). Ako bih nekoj curi to i rekao naglas, ona bi obično odgovorila da sam ja u stvari ”bludnik i razvratnik”,”muška svinja” ili ”napaljeni jarac” pre nego potegne pikslu ili čašu kojom će da me gađa ili polije pićem iz čaše. Šta mogu, reči su opasne, žensko društvo je ipak neophodno i korisno, definitivno daje smisao životu.
A šta je smisao života pitao sam se često dok je život proticao u traganju za srećom i za smislom. Pa smisao je zabavljanje s devojkama i vozanje motocikla naravno, uz poneku rakijicu, šta bi drugo bilo? Nije valjda svakodnevno rmbačenje zarad šarenih papirića zvanih novac? A novac je potreban da se čovek lakše prepusti smislu života, tu se krug zatvarao.
(za štampanje novca u podrumskoj režiji je sledovala velika robija,takođe i za neke bonove).
Zbog toga što je putopis prilično dug, moramo vas zamoliti da nastavak pročitate na forumu klikom na link Jeste li bili kad u fabrici motocikla?
Autor: Štampar
Izvor: BJBIKERS
