Pripremili smo za vas jedan putopis, koji oslikava neko proŔlo vreme i avanture koje su se tad deŔavale.
NaÅ” Älan foruma pod nadimkom Å tampar, otiÅ”ao je svojom Laverdom sada veÄ davne 1983. godine, da obavi servis u Italiji, a potom je produžio za NemaÄku. BuduÄi da je posetio fabriku Laverda, putopisu je dao ime āJeste li bili kad u fabrici motocikala?ā. Uživajte u ovom zaista zanimljivom putopisu i nadamo se da Äe vam se dopasti.
Jeste li bili kad u fabrici motocikala?
ā¦ja jesam, doduÅ”e pre trideset godina alā ipakā¦.
Kome bi moglo biti zanimljivo putovanje koje se desilo pre trideset godina? “Možda to doprinese spoznaji kako smo nekada izgledali, Å”ta smo vozili i gde smo putovaliā kako reÄe mudri (i matori) Dane Deda. Njegova tema āNostalgija iz proÅ”log vekaā mi je probudila mnoge lepe uspomene i seÄanja na putovanja motociklom koja sam nekada preduzimao. Osim ÄeÅ”Äih tura uglavnom ka NemaÄkoj/Holandiji, jednom prilikom sam obiÅ”ao i fabriku motocikala u Italiji.
Moja Äerkica (ljubi je tata) je vrlo radoznala i rado pretura po mojim knjigama i Äasopisima, pa je tako jedan dan iskopala album s fotografijama koji ni ja dugo nisam video. Ona je možda i razlog Å”to se u jesen svog života mnogo manje vozam, a viÅ”e vremena provodim s njom kao svaki brižni roditelj.
Postavlja pitanja poput āÅ”ta je ovo na slici?ā ili āko je ova teta?ā i “gde si ti tata sve bio?ā. Možda me je to najviÅ”e i podstaklo na pisanje.
GledajuÄi fotografije priseÄam se kojeÄega Å”to je moj objektiv ovekoveÄi. “E, to je sine bilo kad je tata bio mlad pa se vozao kojekudaā¦ā, priÄam detetu Å”ta je Å”ta na slikama. IzmeÄu listova albuma naÄoh papir s itinererom i putopisom? Da, da, putopisom. Od svih putovanja jedino je ovo opisano i ovekoveÄeno na papiru, a i to se desilo zahvaljujuÄi pukom sluÄaju.
SeÄam se svega kao da je bilo danas, ponosan sam na svoje pamÄenje; 1986. godine se u Banji KoviljaÄi održao āsusret grafiÄara Jugoslavijeā, a u pozne sate jedne noÄi, nabauljah u jednu birtiju gde je odsedalo neko veselo druÅ”tvance, raspaliÅ”e po āgemiÅ”tuā pa se upoznasmo.
Slovenci iz “ÄGP Dela” koje je izdavalo Äuveni “Auto Magazin”.
Pitao sam ko su od njih Mitja GustinÄiÄ i Marjan Zaplatil, Äije sam tekstove Äitao i fotografije gledao. Pisali su i o motociklima. Nisu doÅ”li s njima, Å”teta. Ispostavilo se da je jedan od ovih veseljaka direktor glavom i bradom, koji mi je poklonio znaÄkicu “ÄGP Dela”. PopriÄasmo o svemu i svaÄemu pa i o motociklima i putovanjima, a on me nagovori da napiÅ”em kakav putopis i poÅ”aljem njima, objaviÄe ga. “Zaginusmo” te noÄi do duboko u flaÅ”e āBanatskog rizlingaā, a doÄosmo do jednoglasnog zakljuÄka da je āLaÅ”ki rizlingā bolji za gemiÅ”t.
Tako sam ja napisao svoj putopis 1986., ali ga nisam poslao. Znao sam da ga ne bi niko Å”tampao u svojim novinama, em je predugaÄak em sam okrpio i državu. Ma nisam je okrpio nego samo opisao ono Å”to sam video, reÄi su tada bile opasne pa i kad istinu kazuju a ja ne mogu da Äutim. Sad mi je simpatiÄno da Äitam Å”ta sam onda napisao, taj tekst obiluje preciznim podacima pa se može iskoristiti kao osnova za ono Å”to možete proÄitati ovde. Nije to samo putopis, to je pomalo i slika jednog vremena, ne tako davnog, a ipak o njemu mnogi imaju pogreÅ”nu predstavu āmožda doprinese spoznajiā,(Dane je suvi genije).
Nije lako napisati bilo Å”ta pa ni putopis, najobiÄniji putopis. Kažu doduÅ”e i da se jedan od onih naÅ”ih Nobelovaca znao da se muÄi prilikom pisanja. Po dva sata mu je trebalo da sastavi jednu priliÄno jednostavnu reÄenicu (priÄala njegova sobarica), a ja nikada niÅ”ta nisam ni napisao osim nekih suvoparnih tehnoloÅ”kih upustava ili tehniÄkih objaÅ”njenja. PokuÅ”aÄu da neÅ”to ne izostavim i da koliko-toliko bude zanimljivo za Äitanje. MlaÄani Miloshenda s kojim ponekad popijem kafu podržao je ideju.
Elem, leta Gospodnjeg 1983. vozio sam Laverdu 500, danaÅ”njem mlaÄem bajkeru nepoznat motocikl kao i firma. DvocilindraÅ” vazduÅ”no hlaÄen sa dve bregaste u glavi i Äetiri ventila po cilindru, veoma jednostavan agregat s vrlo naprednim, perfektnim Å”estostepenim menjaÄem, DelOrto karburatorima, Boschovom elektronikom, tri Brembo gusana diska, Marcochi ogibljenjem, Pireli Mandrak gumama, s oko 45 ks, mogao je da se potera i preko 180 km/h (0-100 km/h za 6 sekundi). Umeren potroÅ”aÄ, sportskog izgleda, Äistokrvni “Italijan” odliÄnih voznih svojstava, najlakÅ”i i najbrži u svojoj klasi (180 kilograma) meÄu serijskim motociklima toga vremena.
Laverda i BMW su prvi motocikli koji su ovde uopÅ”te i mogli da se kupe od 1981. godine izuzimajuÄi Jawu, MZ i Tomos. Tako sam ja 1982. postao vlasnik motocikla koji je bio najskromniji u ponudi. Bila je to ipak papreno skupa igraÄka, skoro kao Golf 1.
SeÄam se da sam za vrednost takvog motoriÄa mogao da kupim kuÄicu s 4 ara placa u Banji KoviljaÄi. BMW-a nisam ni gledao, cena mu je bila vrtoglavo visoka, a uzgred sam i naklonjeniji italijanskim motociklima.
Kada vidim kako se u danaÅ”nje vreme ljudi cenjkaju oko nekog motocikla makar i 20 godina starog, doÄe mi da kažem ājelā znate vi deco KOLIKO je TO koÅ”talo nekadā? A nije ni moglo da se kupi, Å”to je poveÄavalo cenu mnogostruko. U ono vreme ako si hteo da vidiÅ” japanski motocikl ideÅ” u Beograd pa se nacrtaÅ” u āZlatnom papagajuā (kafiÄ u NuÅ”iÄevoj) ili na UÅ”Äu, tu Äe naiÄi kakav āJapanacā uvezen na tuÄu uvoznu dozvolu ili na stranog studenta(PR), retkost i to velika, a skupo nezamislivo.
Te 1982. godine sam odmah po kupovini i registraciji otputovao u āzapadni beli svetāā¦bilo mnogo lepo putovanjce, motoriÄ nov novcijat, a ja mlad i neumoran. Te sam sezone preÅ”ao mnoge kilometre.
MeÄutim, veÄ na kraju te godine vidim da mi zadnja guma pokazuje znake istroÅ”enosti. BiÄe zrela za zamenu usred sezone koliko god je budem pazio, nova se nema gde kupiti, jedino preko uvoznika-predstavnika (SlovenijaAvto), a to Äe potrajati i koÅ”taÄe dok oni meni daju predraÄun, dok ja njima uplatim, dok oni meni to poÅ”alju. Osim toga, ne bi bilo loÅ”e ni uraditi servis, prekontrolisati zazor na ventilima, zameniti ulje, koÄne ploÄice.
To je onda bilo teÅ”ko napraviti u SFRJ. Ulje nema gde da se kupi, duÄan koji bi tako neÅ”to prodavao nije postojao, Äak ni u ono doba mnogo hvaljeni Castrol GTX2 nema nigde, a tek neki tamo Total Bol dāOr. Dva servisa su u Ljubljani, a njima se valja najaviti unapred i zakazati, oni takoÄe delove nemaju, a Å”to ne bih skoknuo do Italije?
Tamo Äu i gumu da zamenim, biÄe jeftinije. Jedna mi misao sinu u glavi. Gledam kartu, fabrika Laverda se nalazi u Breganceu (blizu ViÄence), a to nije daleko od Trsta! Å to da ne odem do tamo, a odatle Äu posle dalje u beli svet? Uz pomoÄ razno raznih auto-karti (i kurvimetra) izraÄunao sam i kilometre koje Äu da preÄem, bila bi to fina vožnjica od 4-5.000 kilometara i to po odliÄnim putevima!
Ne, nisam mislio da bih se u fabrici mogao āogrebatiā za neÅ”to, ali bar Äu da vidim fabriku motocikala, Å”to do tada nisam imao prilike, možda imaju i servis u sklopu fabrike? Lepo Äu i da se provozam, a u Italiju dalje od Trsta nisam do tada iÅ”ao.
Plan putovanja se jasno uobliÄio, da se to krene, mladost pusta, sve se može i sve se hoÄe odmah.
Valjalo je obezbediti neke novce za sve Å”to sam zamislio. Treba pogolema svotica, a platica mala. Uz sve one priÄe koje se sada priÄaju o basnoslovnim platama ondaÅ”nje nam države, a koje su daleko od realnog, seÄam se da mi je punih 6 meseci trebalo da skupim skromnih 800 DM odriÄuÄi se gotovo svega.
Platica u firmi plus moje āprivatnoā rmbaÄenje i opet nije dovoljno. Pozajmio sam jednu hiljadicu koju Äu iduÄih 6 meseci vraÄati, s toliko para sam mogao kupiti āfiÄuā u solidnom stanju, Å”to je veÄini populacije bila pusta želja. HebeÅ” fiÄu, ‘oÄu da vozam motocikl i da živim dok sam mlad, dok slast života ne poÄne u gorÄinu da se pretvara, a slatko je sve dok si mlad, mladom Äoveku sve pristaje.
Kako se živelo onda? Pa ja sam se uglavnom prepuÅ”tao oseÄanjima.., oseÄanja su veoma bitna u životu i njima se treba rukovoditi! Tako je nekako i mudri Zigmund zapisao. Eto recimo kada god bi mi zapala za oko neka devojka, obavezno bih joj rekao da ja āoseÄam da mi treba da se upoznamo, zbližimo, vozamo, zabavljamo, itd.ā Mnoge bi se nasmejale i rekle da oseÄaju isto to. Naravno, bilo je i onih koje to nisu oseÄale.
To su sigurno bile neke nerazumne cure koje se nisu rukovodile oseÄanjima, nisu shvatale da sam mogao biti njihov u svakom trenutku. Å teta za njih, nisu znale Å”ta propuÅ”taju. Sve viÅ”e sam sklon da poverujem da je tada životni moto meni i nekim mojim drugarima bio ādaj Bože piāke i pogaÄe vruÄeā, hmmm i neki motocikl. Tako su prolazili dani, meseci,godine i mladost pusta. OseÄao sam da volim i Å”kembiÄe, kiseliji Å”pricer, a bogami i jaÄu rakiju.
Mlad organizam, a prihodi niski, treba živeti. Rintaj u fabrici, Å”ljakaj kod kuÄe. VriÅ”te moje 23 godine (āhijena iz gaÄa viÄe-MiÄo puÅ”tajā), treba se vozati alā treba malo i u kafanu, malo (viÅ”e) s devojkama. Bilo je to vreme kada devojke nisu depilirale ili brijale dlaÄice sa svojih nebeskih tela, sumnjiva bi bila ona koja nema dlaÄice, ZAÅ TO ih nema? Za SIDU se nije joÅ” ni znalo alā su zato vrebale druge poÅ”asti (svaki apotekar onoga vremena je umeo da saÄini āÄudotvornu živinu mastā protiv stidnih vaÅ”iju.
Voleo sam devojci koju vidim obnaženu da kažem da je āprava pravcata dlakava balkanska ženkaā ÄupnuvÅ”i joj pri tome kakvu dlaÄicu, ona bi meni obiÄno rekla da sam āskotina, moronÄina i majmunÄinaāā¦ā ali draga, ti voliÅ” svog majmunÄinu, seti se da ti je nabavio boÄicu acetonaāā¦ acetona nije bilo da se kupi ni za lek, a ja uspeÅ”no i na radost ženskog dela populacije nabavljao etil-acetat, mogao je umesto acetona da se upotrebi.
Druženje i zabavljanje s devojkama nije iziskivalo neke novce i nije liÄilo na ovo Å”to danas gledam, bili smo generacija stasavala jeduÄi ā’leba i mastiā, vrlo skromni iliti siromaÅ”ni i nije nam trebalo mnogo da budemo sreÄni. PrepuÅ”tali smo se āsirotinjskoj zabaviā jer ne koÅ”ta niÅ”ta, a za te pare nema lepÅ”e. Osim toga, TV program se zavrÅ”avao u 23h, a u kafanama je fajront bio u 22h, onima sa muzikom u 24h (subotom do 01h). Za video rekorder smo svi Äuli i videli, ali ga niko nije imao, u opticaju su masovno bili i c/b televizori, kolor TV je koÅ”tao godinu-dve dana rada. Devojke su izlazile uveÄe, ali bi do ponoÄi uglavnom morale biti kuÄi, neke i ranije.
Ako subotom uveÄe nisi izaÅ”ao u Äuveni āKur salonā u Banji KoviljaÄi, onda nisi nigde ni bio i propao ti je vikend, tamo ideÅ” da vidiÅ” i budeÅ” viÄen.
Ponekad mi se ipak Äinilo da sam samo jadni, siroti, nezaÅ”tiÄeni i iskoriÅ”Äeni muÅ”karac u moru zavodnica koje imaju samo jedan cilj (bar sam ja tako mislio). Ako bih nekoj curi to i rekao naglas, ona bi obiÄno odgovorila da sam ja u stvari ābludnik i razvratnikā,āmuÅ”ka svinjaā ili ānapaljeni jaracā pre nego potegne pikslu ili ÄaÅ”u kojom Äe da me gaÄa ili polije piÄem iz ÄaÅ”e. Å ta mogu, reÄi su opasne, žensko druÅ”tvo je ipak neophodno i korisno, definitivno daje smisao životu.
A Å”ta je smisao života pitao sam se Äesto dok je život proticao u traganju za sreÄom i za smislom. Pa smisao je zabavljanje s devojkama i vozanje motocikla naravno, uz poneku rakijicu, Å”ta bi drugo bilo? Nije valjda svakodnevno rmbaÄenje zarad Å”arenih papiriÄa zvanih novac? A novac je potreban da se Äovek lakÅ”e prepusti smislu života, tu se krug zatvarao.
(za Å”tampanje novca u podrumskoj režiji je sledovala velika robija,takoÄe i za neke bonove).
Zbog toga Å”to je putopis priliÄno dug, moramo vas zamoliti da nastavak proÄitate na forumu klikom na link Jeste li bili kad u fabrici motocikla?
Autor: Å tampar
Izvor: BJBIKERS
