A.L.F.A., kasnije Alfa Romeo, razvijala se kroz različite istorijske periode, često usput postavljajući sopstvena pravila.
Hronologija legendarnih automobila obeležava faze duge i prestižne istorije: od prvog automobila s 24 ks, napravljenog u fabrici Portello, do 8C Competizione, sna novog milenijuma.
Putovanje kroz vreme uključuje gran turismo modele dvadesetih i tridesetih godina, uspon posle Drugog svetskog rata, nezaboravne ere Giulije i Giuliette i smele inovacije koje su uveli Alfeta i Alfasud. Pored slika fabrika u kojima su projekti nastali, u pozadini se vrte i slike ljudi koji su vodili kompaniju, dizajnirali automobile i pisali istoriju.
Vanvremenska lepota
Automobili Alfe Romeo slove za, ako ne najlepše, ono jedne od najlepših na svetu, bez obzira o kojem se dobu radi. Dizajn je taj koji Alfine modele čini besmrtnim, održavajući duh legendarnih karoserista živim.
Naravno, Alfa Romeo ne bi bila to što jeste da kroz svoje postojanje nije imala bezrezervnu podršku svojih vernih ljubitelja. Ova legendarna italijanska marka se oduvek oslanjala na velike ličnosti i fascinantne poduhvate, ali pre sve ga na vredan rad hiljada muškaraca i žena, neumornih ruku i činovničkog osoblja.
Tokom više od jednog veka, vozači, mehaničari, rukovodioci i učenici kompanijske škole, ispisali su delove istorije Alfe Romeo, ponekad poglavlje, ponekad tek nekoliko redova, ali u svakom slučaju vođeni ponosom što su deo velikog brenda.
1895 -1915.
Societa Italiana Automobili Darracq je osnovana 1906. godine u Napulju, ali se ubrzo preselila u Milano, u četvrt Portelo, a zatim na periferiju grada. Prvobitni entuzijazam i velike ambicije privremeno su splasnuli 1909. godine, dolaskom teške ekonomske krize. Kavalijer Ugo Stela, generalni direktor kompanije, promovisao je osnivanje nove firme, u pokušaju da se kolo sreće okrene u njegovu korist. Juna 24. 1910. novi naziv kompanije, A.L.F.A. (Anonima Lombarda Fabbrica Automobili) je zvanično registrovan.
U to vreme, Đuzepe Merozi, već je pripremio projekat za model koji je trebalo da postane prvi istorijski automobil marke: 24 ks. Ipak, uprkos uspehu ranih vozila, A.L.F.A. nije bila u stanju da uzleti s finansijske tačke gledišta. Na početku Prvog svetskog rata, neuspeh u dobijanju porudžbine od strane vlade doveo je do prevremenog gašenja kompanije, koja je poverena Banca Italiana di Sconto (BIS).
U međuvremenu, mladi preduzetnik iz Napulja po imenu Nikola Romeo, koji je takođe podržavao BIS, osnovao je kompaniju pod nazivom Ing. Nicola Romeo & C, i izgradio je malu fabriku veoma blizu Portela, dobivši važnu porudžbinu 1915., za proizvodnju školjki. Radionica Romea, međutim, nije bila dovoljno velika da proizvede neophodnu količinu, dok su nedaleko bile A.L.F.A.-ine prostorije, koje su neposredno pre toga stavljene u likvidaciju. Igra sudbine je odradila svoje, tako da je BIS preuzeo akcije A.L.F.A.-e i poverio svoje upravljanje firmi Nicola Romeu & C. Posao je neumoljivo rastao i, u februaru 1918. godine, investitori su odlučili da kompaniju stave na berzu. Njeno ime je postalo Societa Anonima Italiana Nicola Romeo & C., odnosno Alfa Romeo.
Tokom rata, Romeo čak nije ni uzeo u obzir proizvodnju automobila, a Merozi je premešten u fabriku železničkih vagona u Napulju. Tek krajem 1919. godine, nakon završetka sukoba, proizvodnja automobila je nastavljena, u početku sklapanjem delova na lageru, a zatim dizajniranjem novih modela. Bio je to početak nove ere.
Između dva rata
Početkom dvadesetih, predstavljeno je remek-delo Đuzepea Merozija – čuveni RL. Pored toga, 1923. godine, Ugo Sivoći je vozio prvi automobil s Quadrifoglio simbolom, ostvarivši veliku pobedu u trci Targa Florio. Nakon ovih uspeha, počela je slavna era s Vitoriom Janoom, Gran Premio Tipo P2 i pobedom na prvom Svetskom prvenstvu, što je dovelo do uključivanja čuvenog lovorovog venca u oznaku marke.
Alfa Romeo je uživala u periodu velike popularnosti, s međunarodno poznatim kultnim modelima i trkačkim uspehom koji se činio nezaustavljivim. Tome je dodata i proizvodnja novih vazduhoplovnih motora i industrijskih vozila. Međutim, potkopana globalnom krizom, ekonomska situacija je ponovo postala veoma teška. Dok je imidž Alfe Romeo bio sasvim solidan, za „proizvođača najboljih italijanskih automobila“, kojeg je s divljenjem posmatrao čak i Henri Ford, stvarnost je bila sasvim drugačija. Godine 1933, opterećena dugovima, Alfu Romeo je kupila IRI, državni Institut za industrijsku rekonstrukciju, kada je imenovan i novi generalni direktor, Ugo Gobato. Gobato je uživao u značajnoj podršci vlade, što je bilo dobro za kompaniju. Uspeo je da Alfu pretvori u veliku organizovanu i efikasnu industrijsku firmu, sposobnu da proizvodi automobile, avionske motore i teška vozila.
Godine 1935. kompanija je militarizovana, a 1939. godine položen je prvi kamen za novu fabriku u Pomiljano d’Arko, blizu Napulja, posvećenu vazduhoplovnoj proizvodnji. Celo područje trkanja povereno je Scuderiji Ferrari i iz tog vremena datiraju mnogi legendarni automobili: 6C 2300, 6C 2500, 8C 2300 i 8C 2900 B. Nakon ovog zlatnog doba, došle su godine Drugog svetskog rata sa svojomm decentralizacijom i bombardovanjima. Međutim, to su istovremeno bile i odlučujuće godine u kojima se planirala budućnost Alfe posle rata.
Od pedesetih do danas
Gobato je ubijen 1945., a zadatak demilitarizacije Alfe Romeo poveren je Paskvaleu Galu. U međuvremenu, Oracio Sata Puliga i njegov tim, preuzeli su upravljanje odeljenjem za dizajn. Proizvodnja je polako ponovo započela, ali je tada bilo jasno da kompanija više ne može da nastavi da proizvodi elitističke i ručno rađene automobile, kao i da će industrijalizovati svoju proizvodnju. U međuvremenu, modeli „Alfeta” 158 i 159 dominirali su na prva dva svetska prvenstva u novoj klasi Formule 1, a 1900 je debitovao na tržištu, kao prvi automobil proizveden bez odvojene šasije, napravljen na proizvodnoj traci.
Početkom pedesetih, Đuzepe Luragi se pridružio najvišem rukovodstvu kompanije, gde će ostati do 1974. To će biti period ogromnog razvoja: modeli Giulietta i Giulia doneće neočekivani rast Alfi Romeo, s kreiranjem imidža bez presedana. Početkom sedamdesetih godina, počela je izgradnja nove fabrike u Arezeu i trkačke staze Baloko (gde smo vozili novi Tonale PHEV, što ćete moći da gledate u jednoj od narednih emisija). Na kraju, pokrenut je projekat Alfasud, dok je „Alfa Nord” pustila u proizvodnju ultramodernu Alfettu, zajedno s modelima koji su iz nje izvedeni: moderni, brzi, tehnološki napredni automobili, cenjeni od strane tržišta.
Energetska kriza i teška socijalna, sindikalna, politička i rukovodeća situacija, međutim, ubrzo su doneli nove probleme.
Godine 1986. kriza Alfe Romeo delovala je nepovratno tako da je Finmeccanica bila prinuđena da proda kompaniju Fiat grupaciji. Usledile su kontroverzne godine u kojima su se trkački i komercijalni uspesi smenjivali s mnogo manje prosperitetnim vremenima. Bio je to period modela 164 i 155, sve do velikog napretka koji su obeležili 156, 147, 8C Competizione, Mito i Giulietta. Konačno je pristigao i 4C, koji otvara novu eru. U međuvremenu, formiran je Fiat Chrisler Automobiles (koji je s PSA grupacijom u međuvremenu formirao Stellantis), tako da su postavljeni temelji za veliki preporod koji će krenuti upravo od Alfe Romeo, od njene tradicije i od njene budućnosti.
Trkačka istorija Alfe Romeo
Pet svetskih titula, među kojima Prvo svetsko prvenstvo za Grand Prix vozila 1925. i prva dva šampionata Formule 1 1950. i 1951., zatim, 11 osvojenih Mille Miglia, 10 Targa Florio, 4 trijumfa na 24 sata Le Mana i stotine trofeja u kategorijama sportskih i turističkih automobila, ispisali su legendarnu i jedinstvenu trkačku istoriju Alfe Romeo, naravno sve pod oznakom deteline s četiri lista.
A.L.F.A., osnovana 1910., odmah je svoj fokus usmerila na sportska takmičenja: debitovala je u trkama već sa svojim prvim vozilima, a zatim je razvila futuristički i rafinirani projekat Grand Prix 1914, čiju je karijeru zaustavio Prvi svetski rat.
Prva, velika međunarodna pobeda bila je Targa Florio iz 1923. godine, kojom je dominirao Ugo Sivoći s RL: na haubi je bila prikazana detelina s četiri lista, koja je u budućnosti trebalo da postane simbol svih trkačkih automobila Alfe Romeo, da bi od 60-ih pa nadalje, bila oznaka sportskih verzija serijskih vozila.
U međuvremenu je najavljeno prvo Svetsko prvenstvo za Grand Prix automobile, preteče Formule 1, a Nikola Romeo, koji je do tada preuzeo kontrolu nad kompanijom i dao joj svoje ime, zatražio je od Vitorija Janoa da dizajnira vozilo sposobno „da učini da on stekne dobar imidž“. GP Tipo P2, inovativan, pouzdan i izuzetno brz, osvojio je prvu svetsku titulu 1925. godine, i to neporažen, osvojivši krunu od lovorovog lista, koja je nakon toga svoje mesto pronašla u oznaci marke Alfa Romeo. Antonio Askari, Đuzepe Kampari i Gastone Brili Peri bili su tvorci tog trijumfa.
Tokom 20-ih i 30-ih godina, Alfa Romeo je bila nepobediva u trkama, osvojivši 11 izdanja Mille Miglia, kao i četiri trke 24 sata Le Mana, dok su jednosedi Gran Premio Tipo B bili zvezde besmrtnih poduhvata sa Taciom Nuvolarijem, Ahileom Varzijem i Rudolfom Karačolom.
Godine 1933., Alfa Romeo je ušla u državno vlasništvo, a trkama je upravljala Scuderia Ferrari, dok su pobede na Grand Prix trkama nastavile da se nižu s Tipom C, sposobnim da osvoji i zadivi američki Vanderbilt kup 1936. Zatim je tanka 1,5 litarska „vetturetta“ GP Tipo 158 imala svoj debi; dobivši je nadimak „Alfetta“, predodređena za blistavu budućnost.
Posle pauze koju je nametnuo ratni period, posleratne „Alfette” nisu imale dostojnog rivala. Godine 1950. svečano je otvoreno novo Svetsko prvenstvo Formule 1, a za Tipo 158 to je značilo jedanaest pobeda u 11 trka sa Đuzepeom „Ninom“ Farinom, koji je osvojio titulu, a sledeće godine taj uspeh je ponovio Huan Manuel Fanđo na Tipo 159. Međutim, Alfa Romeo je morala da koncentriše svoje napore na ponovno pokretanje proizvodnje i odlučila je da se povuče iz trka, neporažena.
Motivisan uspehom Giuliette i Giulije koja je upravo bila predstavljena novinarima, zvanični povratak na trke došao je sa Autodeltom 1960-ih, rezultiravši hegemonijom među turističkim vozilima s GTA, dok je karijera Tipoa 33 počela da hvata zamah: za deset godina prikupio je impresivan broj pobeda među sportskim vozilima, što je kulminiralo s dva svetska šampionata 1975. i 1977. godine. Bile su to godine De Adamiča, Zekolija, Mercarija i Vakarele. Niz uspeha je podstakao Alfu Romeo da se ponovo uključi u Formulu 1, najpre obezbeđujući motore za Brabham, a zatim od 1979. do 1975., s kompletnim vozilom i vozačima kalibra Bruna Đakomelija, Vitorija Brambile, Patrika Depaileja, Marija Andretiija, Rikarda Patrezea i Edija Čivera. Kada je avantura Formule 1 završena, Autodelta je prepustila zadatak Alfi Corse, koja se vratila na takmičenje u mnogim kategorijama i dominirala u turističkoj klasi, sve do 2000. godine, sa 155 i 156 i vozačima poput Larinija, Naninija, Frankije, Đovanardija i Tarkvinija.
Pavle Barta
Auto Moto Show
