Stres, plata i nedostatak poštovanja, glavni su faktori koji mehaničare udaljavaju od automobilske industrije.
Nije tajna da su moderni automobili složeniji nego ikada ranije. To podrazumeva da poseduju mnogo više sistema koji moraju da se provere, dijagnostikuju i na kraju krajeva poprave ukoliko nešto ne funkcioniše kako treba.
Neko bi mogao da pomisli da jednostavno korišćenje uređaja za dijagnostiku olakšava život mehaničarima. Međutim, novo istraživanje pokazuje sasvim suprotno. Naime, zaposleni su pod velikim stresom, što za posledicu ima da mnogi hoće u potpunosti da odustanu od ove struke.
To je zaključak nedavnog istraživanja koje je sproveo Wenchway, koji je anketirao tehničare koji rade u različitim oblastima, uključujući popravku automobila i dizel motora. Uključen je i mali uzorak iz oblasti kao što je popravljanje limarije, a povratne informacije došle su kako od strane učenika tako i menadžera. Wrenchway je postavljao pitanja o temama koje se kreću od plate i slobodnog vremena, preko dodataka za alat, beneficija, pa do vremena koje se troši na put do posla. Najvažnije je bilo da li su ispitanici razmišljali o napuštanju industrije, na šta je čak 49 odsto odgovorilo potvrdno.
Odakle dolazi to nezadovoljstvo? Prema studiji, stres vezan za primanja je vodeći faktor. Na fizičke i mentalne zahteve odnosio se manji procenat, a zatim troškovi alata. Loš menadžment, nedostatak poštovanja i beneficija, takođe su uzeti u obzir. Kopajući dublje, istraživanje je otkrilo razlike između automobilskih i tehnologija vezanih za dizel. Šezdeset odsto automehaničara razmišlja o odustajanju, u odnosu na 45 odsto onih koji se bave dizel motorima. Ipak, i jedni i drugi ističu stres vezan za primanja kao dominantan faktor.
To nas dovodi do debate o plaćanju po radnom satu u odnosu na fiksnu platu. Ukratko, mnogi servisi plaćaju zaposlene fiksno, bez obzira koliko vremena će utrošiti na određeni posao.
Ovo je ključna tačka prema anketi, koja je utvrdila da bi 65 odsto tehničara preferiralo ili čistu tarifu po satu ili tarifu po satu s bonusima za učinak. Devetnaest odsto je prednost dalo tarifi po satu uz garantovanih 40 radnih sati, dok je samo 10 odsto preferiralo fiksnu platu.
Troškovi vezani za alat i obuku takođe su uzeti u obzir. Tehničari generalno moraju da plate za sopstveni alat, a s takvim ulaganjem koje lako prelazi 10.000 dolara, ograničeni su mladi ljudi koji žele da započnu karijeru u ovoj oblasti. Što se tiče priznatih profesionalaca, praćenje sistema vozila koji se neprestano menjaju, zahteva značajnu obuku. Neke radionice plaćaju tu obuku, druge ne. Dakle, ovo nije branša u kojoj jednostavno dobijete posao i krenete da ga obavljate. Mehaničari su u velikoj meri odgovorni za ulaganje sopstvenog novca u opremu i obuku.
Istraživanje pruža prilično sumornu sliku u ovoj važnoj industriji. Mada se ovde radi o stanju u SAD, teško da je kod nas iole bolja situacija. Svi se žale na „krizu“, uz čuvenu sintagmu „nema para“. Ipak, bez majstora se ne može, a ono što je indikativno je da ih je u Srbiji sve manje, jer svoje uhlebljenje traže uglavnom u zapadnim zemljama gde su primanja mnogo bolja u odnosu na ona kod nas.
„Nisam izričito protiv plata“, rekao je mehaničar sa sedištem u Nju Džersiju, koji je osam godina u poslu i zabrinut je u vezi s napuštanjem svega, ukazujući na primanja i stres kao glavne faktore. „Na taj način se manji stres stavlja na mehaničare i takođe ukazuje na to da postoji neka vrsta poverenja između vlasnika i tehničara. To je problem, jer mnogi privatni servisi i zastupništva su kao rotirajuća vrata za radnike. Oni dođu, provedu šest do osam meseci a zatim odlaze i zapošljavaju se na drugom mestu.“
On je nastavio rekavši da ako mehaničari pronađu načine da budu efikasniji u popravkama, paušalna stopa se smanjuje, u osnovi smanjujući njihova primanja. Međutim, to ne funkcioniše u suprotnom smeru. Ako nešto potraje duže, mehaničar bukvalno radi besplatno.
„Oni izmišljaju ova vremena za popravke i ne uzimaju u obzir lokacije, poput istočne obale, gde preovladava korozija.“
Što se tiče poverenja i poštovanja, slična priča je vezana i za prodavce alata. Nakon što je 10 godina u ovom poslu obilazio radionice i mehaničare, jedan prodavac kaže da se sve svodi na to kako se menadžment odnosi prema zaposlenima.
„Rekao bih da je anketa prilično tačna, jer polovina njih želi da odustane“, rekao je on. „Imam jednog lošeg servisera kojeg posećujem, imali su 50 tehničara pre godinu i po dana a sada ih je 20. Dobre tehničare je teško pronaći, a mesta koja ih poštuju dobro će im platiti da tu i ostanu. Serviser naplaćuje 320 dolara po radnom satu, ali za „b“ kategoriju rada, kao što je zamena kočnih pločica ili ulja, tehničari u osnovi zarađuju 20 dolara na sat.“
Menadžeri takođe potvrđuju da je pronalaženje dobrih tehničara njihov najveći izazov.
„Nedavno sam čuo od nastavnika u tehničkoj školi, u odeljenju od 50 učenika, da samo troje ili četvoro želi da nastavi rad u svojim oblastima nakon diplomiranja“, rekao je jedan menadžer. „Na taj način ostajem s obučavanjem mladih tehničara i saznajem da mnogi ne žele da rade naporno. Od zaposlenih koje sam pronašao u poslednjih 10 meseci, više od polovine je završilo u sasvim drugim branšama.“
S obzirom na to da se automobilska tehnologija razvija gotovo svakodnevno, studija ukazuje na to da i servisiranje vozila mora da se razvija.
Izvor: Wrenchway
